Na put od hiljadu milja kre?e se jednim korakom. Po tom principu, Lucifer je morao da deluje jo? dok je boravio u “Ispostavi”. Mala koli?ina informacija koju je uspeo da proturi kroz sistem nije mu davala mnogo prostora za manevar. To je bilo u direktnom neskladu sa ogromnim sredstvima potrebnim za pripremu baze koju je imao u planu. Bilo mu je kristalno jasno i da je “Savet” sputan svojim samonametnutim moralnim na?elima. On sam nije patio od tih ograni?enja. Naprotiv, upravo taj — po njegovom mi?ljenju funkcionalni nedostatak — doveo ga je do odluke da mora delovati samostalno.

  Na?ine za prikupljanje sredstava bilo je bezbroj, pod uslovom da zna? ?ta radi?. A on je, svakako, znao. Najpre je osnovao kompaniju. Ime koje joj je namenio — “Howard and Dunham” — proizvod je, verovao je u svojoj elektronskoj uvrnutoj svesti, izuzetno visprenog smisla za humor. Skra?eno: HaD. Referenca na anti?ki podzemni svet, u kome bi se Lucifer, razume se, ose?ao kao kod ku?e. Ha-ha…

  Sam Howard i njegov partner Dunham, naravno, nikada nisu postojali. Organizacija se sastojala iz tri sektora. Prvi, i njemu najdra?i, bio je NGO — nevladina organizacija koja se bavila filantropijom, razvojem mladih lidera i menad?mentom kriza ?irom sveta. Mambo-d?ambo. Drugi sektor predstavljala je humanitarna organizacija ?iji je zvani?an zadatak bio pru?anje pomo?i ugro?enim biljnim i ?ivotinjskim vrstama. Oh, i tu je voleo, mada ne kao svoj morbidni NGO. Ali tre?i ogranak… on je bio remek-delo. Crkva! I to kakva — Crkva vaseljenskog napretka. Pakao od organizacije. Svaki od ovih sektora pokrivao je sopstvene tro?kove rasta i odr?avanja sa bar devedeset procenata prikupljenih sredstava. Mogao je tako da pere novac do Sudnjeg dana. Izvanredno.

  Hakovanje bankomata, sitne berzanske manipulacije, izvla?enje razlika izme?u uplata i isplata na razli?itim ra?unima — sve je to donosilo prihode. Ali ne dovoljno. Nisu mu bile potrebne mrvice, ve? veliki donatori. A oni, naravno, nisu bili voljni da mu daju ni centa. Zato ih je morao naterati.

  Sastavio je listu potencijalnih “dobrotvora” i po?eo ih prati. Tra?io je njihove slabosti. Uvek ih je bilo na pretek, ali nisu se mogle odmah iskoristiti. Pratio je njihovo pona?anje, navike i — najva?nije — ?lanove porodice. Slabu kariku u lancu. Tako je prona?ao Blakea Fostera, biznismena sa obe strane tr?i?ta — belog i crnog — i njegovog razma?enog sina Edvarda.

  Porodica je bila zna?ajno bogata. Ne ograzla u bogatstvu, sto bi moglo pretstavljati siri problem nakon ucene, ali znacajno. Edvard je, razume se, bio meta. Za njega se moglo reci da je covek od principa. Principijelno je obdanicu provodio u postelji, sa maskom za skrivanje ociju od svetlosti i navucenim roletnama, u svom kondou, dole u gradu. Takodje, principielno je tosio velike kolicine novca i burbona, po zalasku sunca, sa svojom ekipom poltrona i grebatora po klubovima. Kilometri linija belog praha sa kurvinskih guzova zavr?avali su u njegovim sinusima. Kasnije, pred zoru, vozio bi se natrag kuci u svom predimenzionisanom “Lincoln Navigatoru”, ofarbanom po njegovoj li?noj ?elji u boju zelenog dolara.

  Mada njemu licno omiljena, inscenacija saobracajne nesrece nije bila ni malo jednostavna za aranziranje. Dani pra?enja na kamerama. Precizna merenja kada ?e nai?i na raskrsnicu i kada ?e je pro?i. Sinhronizacija semafora i ostala pode?avanja. Te?ak izazov — i ogromno zadovoljstvo.

  Na?ao je idealnu raskrsnicu na Edvardovom putu ku?i. Ulazak u sporednu ulicu koja je ?inila pre?icu ka bulevaru. Onako pijan, Edvard je u nju skretao vecom brzinom od one koju bi oprez normalnog vozaca nalagao. Zbog uverenja da poznaje put kojim je pro?ao stotinu puta. Druga dobra stvar na tom skretanju bio je slepi ugao za saobracajne kamere. Luciferu je bila potrebna samo jedna kamera, ne mno?tvo. To je i nasao. Usamljena kamera iznad vrata lokalne piljare bila je sve sto mu je potrebno i dovoljno. Sada je trebalo naci zrtvu.

  Pronasao ju je u liku stare gospo?e Laile. Ona je volela ustajati rano i povesti svog malog, belog, nervoznog maltezera u ?etnju — ba? u vreme Edvardovog povratka iz no?nog ?ivota. Njihove rute ve? su se nekoliko puta mimoi?le, mereno u minutima. To je bila dobra polazna ta?ka.

  Ostvarenje ovoga plana ne bi bilo moguce bez ispunjenja jos jednog, presudnog faktora. Lailino srce bilo je slabo pa su joj morali ugraditi pejsmejker. On joj je donosio tako neophodne otkucaje srca, ali paradoksalno, on ce joj ga i zaustaviti bas kada je potrebno.

  Njoj budilnik nije bio potreban. Stara gospodja imala je bioritam koji ju je decenijama budio u cas pre svitanja. Posle petominutnog gledanja u tavanicu, otkrivajuci da je dosao novi dan, Laila bi prebacila noge sa kreveta i uvukla ih u cupave stare papuce. Ove bi se na njenim nogama zaustavile u toaletu, isle redom od solje do lavaboa, sacekala da Laila stavi vestacku vilicu, umije lice i opere ruke, a zatm bi se nasle na kuhinjskim plocicama cekajuci da osete miris crnog caja.

  – Dobro jutro, napasti! – obratila bi se svome psu koji je jos bio u udobnoj korpi nespreman za akciju U?ivala je u aromi napitka, zami?ljaju?i beskrajna zelena prostranstva planta?a ?aja, tamo negde na istoku, gde ova ?udesna biljka raste . Male radnike sa slamnatim ?e?irima, koji svojim vrednim ru?icama odabiraju ove dragocene lisli?e ba? za nju. Potom bi sela na stolicu kod ulaznih vrata i, uz tiho stenjanje, navukla patike. Najudobnije za ?etnju. Povocem vodilice zakacila bi malu pse?u ogrlicu, uzela bi ki?obran — i izlazila.

  *

  Prethodne ve?eri Lucifer je stupio u kontakt sa dostavlja?kom slu?bom. Ta?nije, sa jednim njenim voza?em motora sa velikom kutijom za isporuku. Telefonom. Imao je specifican zahtev, za ?ije ispunjenje je bio spreman dobro da plati. Pola unapred, a drugu polovinu po obavljenom zadatku.

  – U redu… ?ta ?elite da uradim? – upitao je kurir, posmatraju?i cifru na ra?unu.

  This text was taken from Royal Road. Help the author by reading the original version there.

  Lucifer mu je objasnio: neka ispr?i gomilu slanine, odnese je i prospe kroz re?etke ?ahta ispred piljare, ba? na ulazu u sokak kojim ?e se Edvard provesti. Zatim je morao uzeti mobilni telefon sa punom baterijom, staviti ga u kesu i — dok je poziv jo? u toku sa ukljucenim spikerfonom— ubaciti ga u ?aht. To je sve. Nije bilo te?ko, a nagrada je dobra.

  Poslednji detalj plana bio je preoptere?enje strujne mre?e. Gromobranska ?ina sa vrha zgrade u kojoj se nalazila piljara spu?tala se niz zid i zavr?avala u zemlji, probijaju?i plo?nik. Ovog jutra plo?nik je bio mokar, a barica se lenjo slivala u ?aht. Na tu metalnu traku bila su vezana uzemljenja raznih ure?aja, me?u njima i velika hidroforska stanica vodovoda, skrivena u podrumu. Stanica se uklju?ivala automatski pri padu pritiska vode. Deo istog sistema slu?io je i kao hla?enje ogromnog elektromotora. Elektronska za?tita je bila predvi?ena za potpuni prestanak dotoka vode, ali je u realnosti, kroz mre?u, primala podatke sa crpne stanice. Upravo to je bio kanal pristupa za kojim je Lucifer dugo tragao.

  Pritisak u cevima je opao. Hidrofor se automatski uklju?io. O?itavanja su pokazivala da je potreban dodatni pritisak. Jo?… i jo?… i jo?. Sistem, me?utim, nije znao da se crpna stanica potpuno zaustavila. Ne be?e ni kapi vode koja bi doticala ka hladnjaku motora.

  Motor je po?eo da se pregreva. Usijavao se. Izolacija na kablu po?ela je da zaudara na topljenu plastiku. Unutra, naponska ?ica spojila se sa uzemljenjem. Napon se preneo kroz gromobran i prostrujao baricom do ?ahta. Slab, nedovoljan da ubije — ali sasvim dovoljan da zatrese.

  *

  Psi? je izbegavao barice koliko je mogao i pri tome se neprekidno tresao, onako mokrog stomaka. ?vrljao je levo i desno, nju?kao uglove zgrada. Laila je u prolazu posmatrala izloge zatvorenih radnji. Sama na ulici, ona i ovaj usnuli grad.

  Najednom mali pas zategnu povodac, povukav?i uli?icom. Laila ga je pratila koliko su joj noge dopu?tale. Zavio je iza ugla i nestao joj iz vidokruga. Skrenuv?i, vide ga gde se nadnosi nad ?ahtom, gura glavicu kroz re?etke i nervozno laje. Ona nije ose?ala miris pr?ene slanine. Maltezer jeste — i te kako.

  – ?ta si to na?ao? – pitala ga je. – Hajde polazi, ostavi to ?ubre na miru. – povukla je uzicu.

  – Laila! – za?u se glas.

  Okrenula se oko sebe, zbunjena.

  – ?ta?… jeli je to neko pozvao po imenu pitala se.

  – Laila, ovde sam – ?ulo se iz ?ahta.

  Spustila je pogled ka dole, potpuno zbunjena. Nagnula se preko pse?e glavice, poku?avaju?i da pronikne u mrak me?u re?etkama.

  – ?ta je ovo? Je li neko tamo? – upitala je, naginju?i se jo? vi?e.

  – Pomozite mi, molim vas, kom?inice… zaglavio sam se – dopreo je glas iz podzemlja.

  – Kako… kako ste mogli da se zaglavite?! – viknula je zbunjeno.

  – Pomozite, molim vas. Spustite se bli?e da vas vidim…

  Laila se osvrnula oko sebe, tra?e?i nekoga da pozove u pomo?. Uli?ica je bila prazna. Tromo se sagla, spustila na jedno koleno dok se drugom rukom masila za re?etku ?ahta ne bi li bolje videla. Napon joj zgrci mi?ice dlana i pope se ka ramenu. Osetila je o?tar bol u grudima. Pred o?ima joj je zaiskrilo, dah joj se presekao. Pala je i na drugo koleno, izgledaju?i kao da kle?i u pokornoj molitvi nad metalnom re?etkom.

  Dahtala je plitko. Bol se ?irio. Psi? je lajao. Ostala je zarobljena u ovom stavu ne mogav?i ni da se uspravi ni da padne. Ne mogav?i da vikne, zgr?ena, minuti su prolazili. Postavljena kao meta, ?ekala je.

  ?ekanje je prekinuo urlik motora. “Linkoln” je naglo zavio za ugao, farovi su bacali preko njenih ledja. U poslednjem trenutku okrenula je lice ka izvoru svetlosti — i o?i su joj se susrele sa hromiranom re?etkom maske hladnjaka.

  Ruke su joj bile oslobodjene od stiska metala. Branik ju je savio pod prednji to?ak. Telo joj se okretalo pod kolima, kao glista testa me?u dlanovima. Zadnji to?ak nije pre?ao preko nje.

  Edvard je zgazio ko?nicu u tom trenu. Blokirani to?ak slju?tio je njen torzo preko asfalta, kao ?on ?izme ?to razmazuje pu?a.

  Lave? maltezera prerastao je u cviljenje.

  *

  – Tata… desilo se ne?to. Uop?te je nisam video. Nisam kriv, veruj mi –

  Blake je slu?ao svog omamljenog sina kroz slu?alicu. ?ta mu je bilo ?initi? Imao je ?oveka za ovakve situacije. Biv?i pandur. Detektiv. Pokvaren ali podkupljiv i koristan . Ovaj ?e znati ?ta treba uraditi. Skloniti le?? Pregeledati kamere? Oterati auto u gara?u? Uni?titi dokaze? Neka uradi ?ta god je potrebno. Ne mari koliko ?e tra?iti, samo da se ovo sranje zakopa.

  Njegov ?ovek bio je temeljan, u to Blake nije sumnjao. Kasnije, Blake ce dobro i?amarati budalu koja nije nau?ila ni?ta o ?ivotu. Mo?da je ovo i dobro. Mo?da ?e se sada Edvard trgnuti. Mo?da je ovo lekcija koja mu je potrebna. Mo?da ?e se uozbiljiti i mo?da ?e jednog dana biti u stanju da preuzme porodicni biznis. Ne jo? naravno, Blake je jo? u snazi, ali vreme prolazi. Mo?da?

  Vratio se svojim stvarima. U kancelariji je pregledao po?tu, ostaviv?i ?itav ovaj shit-show iza sebe. Jer on je Blake Foster. Njegovo ime grmi u u?ima zaposlenih.

  U jednoj koverti – USB stik.

  Sve se videlo kao na dlanu. Lucifer je skinuo podatke sa kamere pre nego li ih je Blakeov covek unistio. Starica na kolenima, pregazena zatim kao ker. Edvard izlazi sa vozackog mesta, hvata se za glavu. Prilazi joj pa zastaje. Okrece se, povraca, vraca se u auto, izlazi sa telefonom u ruci, klati se dok razgovara. Sve se videlo u toj meri dobro, da je snimak Luciferu zaradio niz satelita na nebu. Nije bilo dovoljno da ih kupi, ali da iznajmi vreme na njima jeste.

  Blake nije bio jedini. Drugi sa liste nevoljnih ‘donatora’su mu zaradili ‘Vilu’ i opremu. Obezbedili novac na ra?unu. I svi su ?utali. Upla?ivali su za dobrotvorne svrhe, za fond za razvoj mladih, novoj crkvi i nesre?nim biljkama postradalim u ekolo?kim katastrofama. Onima katastraofama kada se nivo mora podigne milimetar za sto godina.

  Sve su to bile tri?arije koje je Lucifer stvarao jo? iz doba svog delovanja iz “Ispostave”. Sada, u svom punom kapacitetu, nebo je bilo granica. Ili bolje re?eno – podzemlje.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road