Trebalo im je ?itavo prepodne da napuste Bra?ov. Stari Mercedes nepogre?ivo je poga?ao svako crveno svetlo na raskrsnicama. Stari vozac taksija, do?ekao ga je na stanici dr?e?i natpis: “Dobrodo?ao, Finn Weber”. Od trenutka kada su krenuli, neprekidno je govorio na nekom ?udnom, stranom jeziku, ma?u?i rukom levo i desno, kao da mu obja?njava svet. Uvaljen u ?iroko sedi?te, Finn je samo klimao glavom u znak saglasnosti. ?etiri sata ovakve torture? Pa, moglo je biti i gore.

  Ipak – prvi posao! Bio je na sedmom nebu. Posao jo? pre diplomskog ispita. Se?ao se nelagodnosti koju je ose?ao na intervjuu: pred kamerom, bez ljudi, dok su pitanja stizala sa zvu?nika. *Pribli?ite se mikrofonu, molim vas.* Stotinu kandidata u ?ekaonici, a on – jedini koji je sada putovao u ovoj beloj drumskoj la?i. ?Pri?aj, matori, koliko ti du?a ho?e“, pomislio je. ?U?ivam da te slu?am iako ni re?i ne razumem.“

  To?kovi su pre?li na glatki asfalt autoputa. Grad se polako povla?io, a pred njima se otvaralo prostrano more polja i farmi, nepoznatih mesta sa neobi?nim imenima. Nekoliko sati kasnije, skrenuli su na lokalni put.

  Neprestano su se uspinjali. Pejza? se menjao kao na filmskoj traci. Sa obe strane protezala se gusta ?uma, kilometar za kilometrom.`. Gore i gore. U?i su mu se zapu?ile zbog visinske razlike. Spustio je prozor: zapljusnuo ga je miris smole, trulog lisca i hladnog planinskog vazduha. Negde pri vrhu, voza? uklju?i ?migavac i zaustavi se na usamljenom parkingu. Okrenuv?i se ka njemu, izgovori par re?enica na svom jeziku, otvori vrata i uputi se ka ?umarku.

  Kroz prozor, Finn spazi ?esmu koja je izbijala direktno iz stene. Odlu?i da protegne noge. Pri?ao je, nagnuo se, pustio ruku pod mlaz i trgnuo se: voda je bila toliko hladna da je nije mogao dr?ati du?e od par sekundi. Napunio je fla?icu, ispio par gutljaja.. Svaki je trnuo u zubima. Vratio se u auto.

  – “Gde se matori toliko zadr?ao?” – Pogledao je u pravcu u kojem je voza? oti?ao. Okolo ni zive duse. Uspravio se u sedi?tu. Koliko je zapravo znao o ovom mestu? Strana zemlja, isto?na Evropa, nerazumljiv jezik, misteriozni poslodavac, velika suma na ra?unu... Da li je zaista sve dobro razmislio?

  I dalje ga nije bilo. Iza?ao je ponovo. Tek ?to je napravio dva koraka, voza? se pojavio , zakop?avaju?i pantalone obema rukama. Mahnu mu uz osmeh i po?uri nazad.

  Nastavili su dalje, sada nizbrdo. Put je vijugao kroz stene raznesene dinamitom, jo? iz doba kada je socijalisti?ka omladina pomagala pri probijanju trase. O?tra krivina levo – spust – pa desno – opet spust. I tako u nedogled.

  Put je poceo da se ispravlja. Nagib se smanjio. Pola sata kasnije, nasli su se u malom gradu. Tabla je kazivala: “Piatra Corbului”. Po ulicama – stari automobili, neki jo? iz sovjetskog doba. Nekoliko ljudi, par dece. Tro?ne ku?e smenjivale su neugledne radnje.

  Kliznuli su uz visoki kameni zid i pratili ovaj neko vreme. Doveo ih je do impresivne kapije. Njenim vrhom redjao se niz strih kopalja. Splet uvijenog kovanog gvozdja, od koga ova bese sazdana, formirao je dve crne lavlje glave razjapljenih celjusti i dugih ocnjaka . Voza? pritisnu dugme interfona i izgovori nekoliko re?enica. Finn je prepoznao samo svoje ime. Kapija kliknu i polako se rastvori.

  Bela sitna rizla zamenila je asfalt. Put je vijugao kratko naisavsi na svom kraju na veliku fontanu. Iza nje, poput siluete iz davnih dana, dizalo se zdanje: stara vila, nalik na manji zamak. Podignuta u XVII veku, menjala je cesto gospodare: bogate porodice,informativni biro komunisti?ke partije, magacin Crvenog krsta. A sada – vlasni?tvo njegovog poslodavca, kompanije “Howard and Dunham.”

  Nad teskim postamentom od tesanika podizala su se dva sprata bogato ukrasenog procelja: kamena ?ipka u obliku klasja p?enice iznad prozora, orao ra?irenih krila nad vratima od potamnele hrastovine protkane ?eli?nim zakivcima. Sve to je pritiskao znatno nagnuti kosi krov prekrivem kamenom sindrom, iz kojeg je desetak dimnjaka probijalo je svoje garave kape ka oblacima.

  Uz cviljenje kocnica, Mercedes se zaustavi pod stpenistem ulaza. Vozac izadje do gepeka dok je Finn otvorenih usta posmatrao rezidenciju. Pokazav?i rukom na kofere, ?ofer mu je pru?io ruku. Razmenise par reci uz osmehe, apsolutno se ne razumejuci medjusobno, vozac dodirnu prstom celo kao da salutira i odveze se prilaznim putem.

  Finn dohvati kofere i poce ih vuci uz nekoliko sirokih stepenika ka ulazu. S obe strane dizala su se dva stuba koja su nosila masivni luk nad vratima. Na njima - dva ogromna fenjera kitnjastog kovackog rada rasipala su svetlost kroz bruseno staklo. Pod njima, dve male kamere pratile su njegovo kretanje.

  ?arke zastenja?e i ulazna vreta se otvorise istog trenutka kada Fin bese stao pred njih.

  - Dobro dosli gospodine Weber – na cistom engleskom. Covek koji je stajao pred njim i pruzao mu ruku bese obucen u sportsku jaknu i farmerice. Niskog rasta, sirokih ramena, sa sakom velicine lopate i prebacenom retkom kosom preko ocigledne cele na vrhu temena.

  - Zahvaljujem gospodine... Finn pruzi ruku u odgovor.

  - Andrej. Drago mi je. Nadam se da ste dobro putovali? Da li je bilo nekih problema?

  - Oh ne, sve je proteklo u savrsenom redu – odgovori Finn

  - Sjajno, dajte da vam pomognem sa koferima – Andrej prihvati rucicu kofera.

  Na?li su se u ulaznom holu. Sive i bele mermerne plo?e, dijagonalno postavljene, pokrivale su pod. Na sredini — krst od crnog kamena, pruzao je svoje krake u cetiri pravca: levo prema trpezariji, desno prema biblioteci a pravo prema stepenistu cija su se dva kraka susretala na vrhu vodeci do sprata. U centru krsta – grb: vu?ja glava sa ukr?tenim ma?evima. Iznad nje natpis: “Bene venisti si honorem habes”.

  Balustrade klesanih stubaca dizale su se uz zidove ka oslikanoj tavanici. Izbledele boje prikazivale su scene iz neke davne bitke. Debeli lanac sa sredista tavanice osiguravao je devetostepeni kristalni luster. Neka?nja mesta za sve?e sada su zamenile sijalice.

  If you encounter this story on Amazon, note that it's taken without permission from the author. Report it.

  Zidove medju stupcima krasile su slike. Portreti nepoznatih bivsih vlasnika, pejsazi, mrtve prirode. Gelenderi stepenista behu uglacani od vekova trenja ruku. Poput dvostruke simetricne spiralne zavojnice ogranicavali su siroke krake drvenog stepenista. Medju kracima, na velikoj izrebarenoj drvenoj tabli, bele ocnjake kezila je prevelika vucija glava. “Da li je prava?” pomisli Finn zbunjen njenom velicinom. Visila je nad prolazom slomljenog luka zatvorenim sjajnim hromiranim resetkama. Na resetkama je svetlucala nova magnetna brava.

  Andrej ga povede kroz bela cetvorokrilna salonska vrata ukrasena vitraz staklom ka trpezariji.

  Prvo ?to je Finn primetio bio je duga?ki masivni sto, oslonjen na ?etiri centralna stuba poduprta drvenim ?apama. Uz njega su u redovima bile poredjane stolice visokog naslona sa bogatim duborezom, presvucene tamno crvenim somotom, njih cetrnaest komada. Ispred tri stolice bio je postavljen servis tanjira, a sa obe strane blistao je srebrni escajg.

  Levo od stola protezao se zid sa tri visoka lucna prozora koji su gledali ka fontani. Desnom stranom pruzala se kuhinja —stara i robusna, sa jednostavnim vratima od debelih dasaka sa ukrucenjem u obliku slova “x” po sredini. Impresivna kamena ploca iz komada, debela gotovo kao podlaktica, pokrivala je donje kuhinjske elemente.

  Centralno mesto kuhinje zauzimalo je ognji?te. Ogroman metalni ?poret na drva, sa ?etiri ?iroka mesta za pe?enje—dovoljna da prime ?itavog vepra—bio je uvu?en izme?u dve masivne drvene grede, koso isturene napred. Ove su pak drzale horizontalne grede koje su pruzale uporiste zidanom dimnjaku, kojie se penjao i suzavao ka tavanici.

  Ispred ognji?ta stajale su dve osobe, dr?e?i ?olje iz kojih se dizala para.

  — Dozvolite mi da vam predstavim va?e nove kolege, koji su stigli ne?to ranije — re?e Andrej, pokazuju?i rukom. — Ovo je Priya Sharma, na?a in?enjerka softvera sa Indijskog Tehnolo?kog Instituta u Bombaju, i Li Wei, stru?njak za servere sa Univerziteta Tsinghua.

  Li se Finnu ?inio neobi?no visokim i mr?avim, pogotovo za isto?noazijsku gra?u. Njegova o?tra crna kosa str?ila je u neposlu?nim uglovima, a nao?are s debelim okvirom visile su mu na nosu. Finn nije mogao a da ne pomisli da je Lijeva butina tanja od Priyine nadlaktice. Nosio je stofane pantalone i sako ?iji su rukavi bili malo prekratki, kao da je pozajmljen ili na brzinu odabran.

  Priya se, nasuprot tome, ?inila kao da je uoblicena iz potpuno drugog sveta. Bila je niskog rasta, s dugom, crnom, blistavom ravnom kosom koja joj je padala preko ramena. Crvene usne uokvirivale su topao osmijeh, a velike sme?e o?i - okrugle i vlazne, poput kamiljih - davale su njenom licu zapanjuju?u meko?u. Nosila je dugu suknju i bluzu jarkih boja, s maramom lagano preba?enom preko ramena.

  — Jako mi je drago da vas upoznam — re?e Finn i pru?i ruku.

  — Tako?e, dobrodo?ao — usledi rukovanje pra?eno ?irokim osmesima.

  — Da li si za ?oljicu ?aja? Fantasti?an je, od lokalnog bilja sa planina. Mi smo se ve? poprili?no odoma?ili — na?ali se Li.

  - Vrlo rado – prihvati ponudu Finn.

  Li pri?e vise?em elementu, izvadi kristalnu posudu sa usitnjenim biljem i po?e da priprema ?aj.

  — Dobro, vidim da se ve? upoznajete sa okolinom. ?elimo da vam boravak ovde bude ?to prijatniji. Podelicu vam kasnije kljuceve od vasih spavacih soba na spratu. Sobe su sjajne, videcete i svaka nosi svoje ime. Finnova soba se zove ?Plava Planinska Klupka“, Lijeva ?Zeleni ?emer“, a Priya je sme?tena u sobi pod nazivom “Crveni Mak” – dodade Andrej znacajno.

  — Naknadno ?ete biti upoznati sa detaljnim protokolima. Va?e obaveze prema poslodavcu bi?e vam ostavljene u sobama u obliku pisma. Znam da to deluje neobi?no, ali je nu?no radi sigurnosti. Elektronska komunikacija mo?e biti osetljiva, a ovde je diskrecija imperativ.

  — A u kojoj ste vi sobi sme?teni? — upita Finn radoznalo.

  — Na?alost, ja vas ve?eras napu?tam. Moje su obaveze bile oko uredjenja kuce i instalacije bezbednosnih sistema. Taj je posao sada zavrsen i ekipe izvodjaca radova vec su napustile objekat. Ja sam poslednji koji je ostao da vas saceka.

  — Dakle, ko sem nas ostaje u ku?i? — upita Priya.

  — Samo vas troje. Ali ne brinite, sve je savr?eno organizovano. Hrana ce biti dostavljana na dnevnom nivou za kratkotrajne namirnice. Pokazacu vam kasnije ostave sa suvom hranom i rashladne komore. ?to se objekta ti?e, obezbe?en je kao sef ?vajcarske banke. Prozori i vrata su neprobojni, sa ?eli?nim kapcima na elektri?no upravljanje. Svuda su senzori pokreta i kamere. Ku?a ima sopstveni sistem za pre?i??avanje vazduha i vode. Agregati za struju uklju?uju se automatski u slu?aju nestanka spoljnog napajanja. Verujte mi, ovo je prvo mesto koje bih izabrao za sebe u slu?aju nuklearnog rata. Slobodno mogu re?i da je ovo moje remek-delo, iako radim na projektima sigurnosti vi?e od tri decenije — pohvali se Andrej.

  Troclana grupa nije delila Andrejevo odusevljenje. Sami u bunkeru? ?ta ako ne?to krene po zlu? - Pa ipak, bila je to prilika iz snova - pomisli Finn i otpi gutljaj vruceg caja za koji se mogao zakleti da ima miris borovih iglica.

  Andrej primeti nastalu teskobu pa dodade uz osmeh:

  — Ne brinite ni?ta, siguran sam da ?ete u?ivati. Hodite sada da vam poka?em sobe, a zatim ?ete si?i na ve?eru. — Baci pogled na sat. — Nemam mnogo vremena, uskoro dolazi moj prevoz.

  Vrata Finnove sobe krasio je venac duboreza cveta koji je ovoj davao naziv. Andrej prisloni magnetnu karticu na novu bravu i uz lagani “klik” otvori vrata.

  — Svetlo — re?e, i lampe se upali?e du? zidova.

  Finn zatrepta, obuzet prizorom. Bila je to najudobnija soba koju je ikad video. Sva u plavim tonovima sa teskim draperijama na visokom prozoru. Krevet sirok poput kavog manjeg aerodroma oslanjao se na cetiri debela bogata stuba koji su se uzdizali ka tavanici noseci plavi satenski baldahin posut sjajnim zvezdicama.

  U podno?ju kreveta stajala je velika ?krinja od tamnog drveta. Uz prozor mali orugli cajni sto sa dve fotelje presvu?ene plavom ko?om. Pod i zidovi behu zastrti rucno radjenim cilimima sa narodnim motivima u kombinaciji bele, crne i plave boje.

  Cetvorokrilni orman, sa vratima od uramljenih ogledala brusenih po motivu cveta Planinske Klupke, gledao je ka krevetu sa zida suprotnog prozoru. Naspram kreveta i skrinje, uklesan u zid, nalazio se kamin sa slogovima cepanica spremnih za upotrebu.

  Iznad kamina visila je slika u plavim tonovima — tamni an?eo ra?irenih krila. Soba je odisala mirisom novog laka i tananom cvetnom notom.

  — Sve dalje instrukcije dobi?ete blagovremeno, kao ?to sam rekao. ?elim vam prijatan boravak i uspeh u obavljanju posla — Andrej pru?i Finnu ruku, ponovo pogleda na sat i rece u pozdrav: — Zbogom.

  Okrete se i lagano uz “skljoc” zatvori vrata za sobom. Tisina zavlada prostorom. Jedini pokret stvarala je draperija blago se talasajuci na laganom povetarcu koji je dolazio iz ventilacione resetke.

  Finn sede na ivicu kreveta, dugim pogledom jos jednom obuhvati sobu, a zatim se radosno pljesnu po kolenima i glasno se nasmeja. Pogled mu pade na kofere na sredini sobe.

  — Pa, hajde da se raspakujemo.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road