Za vrelih letnjih dana, zanimljiv fenomen se odigrava u p?elinjoj zajednici. Kada je sunce visoko na nebu i njegovi zraci padnu na ko?nicu, matici postaje pretoplo. A ona vru?inu slabo podnosi. Zato izda nare?enje radilicama, feromonima ili na neki drugi, skriveni na?in – ohladite me! I tada sve uzavri. Stotine radilica zauzmu ulaz u ko?nicu i po?nu mahati krilima stvaraju?i strujanje vazduha. Druge, pak, prosipaju sitne kapi vode po sa?u. Vodena isparenja nosi vazdu?na struja i hladi maticu. ?itava ko?nica bruji od lepeta sitnih krilaca, kao klima-ure?aj preba?en na maksimum.

  Tako je sada izgledala unutra?njost ?Ispostave“. Stotine radnika, vojnika, in?enjera, nau?nika i analiti?ara kretalo se tamo-amo izvr?avaju?i zadatke koji im behu namenjeni. Samog Armanda to brujanje prenulo je iz postelje. Ponovo je koristio no?ne sate ne bi li odr?ao jo? jedan ?savet“, pa ga je rano jutro zateklo usnulog. Rukom je napipao nao?are i ukrivo ih natukao na nos. Dohvatio je i svoj slu?beni tablet. Pokazivao je nove poruke – crvena ikonica pulsirala je nervozno, i??ekuju?i njegovu reakciju. Pridigao se, zatreptao nekoliko puta ne bi li razbistrio pogled i dodirnuo je.

  **VA?NO OBAVE?TENJE**

  * Obave?tava se nau?no i vojno osoblje ustanove da se aktivnosti obustavljaju do daljeg. Po prijemu ove poruke, va?no je postupati na slede?i na?in:

  * Obustaviti sve radne aktivnosti.

  * Spakovati svoje privatne stvari po ubrzanom postupku.

  * Svu zadu?enu opremu predati u magacinski odsek.

  * Prijaviti se u glavnom holu de?urnom oficiru i ?ekati dalja uputstva.

  Gledao je u poruku na ekranu sa nevericom. Odmahivao je glavom i ?ak se osmehnuo, kao da je ?ala u pitanju. Ali zvuk aktivnosti osoblja, koji je dolazio sa one strane zatvorenih vrata, opovrgavao je tu misao. Spoznaja nove situacije protkala je hladnu jezu niz Armandovu ki?mu. ?ta je sada ovo? ?ta ?e biti sa njegovim projektima? Ne, to nisu bili samo projekti, to su bili entiteti koje je upoznao i do?ivljavao kao svoje prijatelje. ?ta ?e sa njima biti?

  Iz razmi?ljanja ga prenu sna?no kucanje na vrata. Ne ?ekav?i poziv, prido?lica provu?e univerzalnu identifikacionu karticu i vrata kliznu?e u stranu. Tu je stajao oficir za koordinaciju sa nau?nim osobljem. Armand je znao ko je on, ali je me?u njima retko dolazilo do komunikacije. Sada je delovalo da je ova neizbe?na.

  ?Dobro jutro, gospodine Gideon,“ otpo?e oficir, ne sa?ekav?i da dobije otpozdrav, ?nadam se da ste videli aktuelne informacije i naredbe? Sude?i po izrazu lica, svakako je tako. Zadatak mi je da svaku osobu iz ovog sektora li?no uputim u detalje. Da li me do sada razumete?“

  Armand je ostao nepomi?an i nem. Nije o?ekivao ovakav rasplet doga?aja. Ne ovako brzo. Ne na ovaj na?in. Najednom se ose?ao kao kompozitor koji posmatra spise svoje tek komponovane simfonije u vatri koja ih guta.

  ?Gospodine Gideon?“

  ?Da... dobio sam memo. ?ta se de?ava? Za?to napu?tamo ispostavu?“

  ?Nije na meni da dam takvu vrstu odgovora. Iskreno govore?i, nemam pojma. Nare?enje je stiglo iz komande, toliko vam mogu re?i. Na?e je da ga sprovedemo. Da li ste zavr?ili pakovanje? Jeste li razdu?ili opremu?“

  Pogledao je oko sebe. Soba je bila ista kao i kada se jutros u nju vratio. Sve na svom mestu, ili bolje re?eno – van svog mesta, razbacano na sve strane. Oficir je pratio njegov pogled i o?troumno zaklju?io:

  ?Rekao bih da ni?ta od toga niste uradili. Vrlo dobro, da?u vam 30 minuta da se sredite. Nakon toga, spremni ili ne, vojna policija ?e vas otpratiti do glavnog hola. Da li se razumemo?“

  Samo je lagano klimnuo. Oficir je bio zadovoljan, nasme?io se, okrenuo na peti i od?etao do susedne ?elije. Njegovo o?tro kucanje prigu?ila su vrata Armandove spavaone, koja kliznu?e natrag u zatvoreni polo?aj. Glava mu je pulsirala, a obrazi goreli kao da ga je neko levicom udario ?amarom. Potom desnicom, a onda sve to ponovio vi?e puta. Osuo se na noge teturavo i krenuo po sobi. Pogled mu pade na fotografiju na polici. On u zagrljaju roditelja, maj?in ne?ni osmeh i o?evi gusti brkovi. U sredini onaj Armand od pre deset godina, jo? de?a?i?. Onda se prenuo. Nije ?eleo da ga sprovode u pid?ami kroz celu ispostavu, pa se nekako, navrat-nanos, bacio na pakovanje. Polovinu dobijenog vremena za to potro?io je na tra?enje prokletog ranca.

  Stajao je u redu koji se pru?ao pred ?irokim pultom magacina. Ispred i oko njega, kolege, znane i neznane, razmenjivale su zbunjene poglede i me?usobno ?aputale. Niko ovo nije o?ekivao niti predvideo. I sam je stigao na red i zaposleni ga upita za ime.

  ?Armand Gideon, vo?a projekta...“

  ?Da, da... na?ao sam vas.“ Magacioner je posmatrao sopstveni spisak na tabletu. ?Molim vas da postavite na sto va?u zadu?enu opremu radi evidencije.“

  Polako je vadio iz torbe razli?ite zadu?ene stvari, dok je sve to kontrolisano i ?ekirano. Dok je to radio, upitao je slu?benika za obja?njenje:

  ?Znate li mo?da ?ta se doga?a? Je li ovo neka privremena evakuacija, ili ?ta?“

  ?Ne bih rekao da je privremeno. Obi?no, kada je neki sigurnosni dril ili sli?no, niko ne razdu?uje opremu. Ako mene pitate, prema iskustvima koje posedujem od ranije, rekao bih da ovo predstavlja obustavu projekta u potpunosti. Evakuacija kompletnog osoblja. ?ak su i radnici na odr?avanju elektrane preba?eni na aerodrom. A to zna?i samo jedno – nema struje – nema ispostave. Kao i obi?no, ispostavi se da je u pitanju smanjenje tro?kova. Ali, bez brige. Verujem da ?e sa najve?im brojem osoblja vlada potpisati neki novi ugovor. Tako to naj?e??e biva. Verujem da ?emo se ponovo sresti, nadam se samo negde gde ?e biti znatno toplije. Mo?da slede?a ispostava bude na Havajima? E, to bi bilo maestralno!“

  Pratio je kolonu koju je obezbe?enje upu?ivalo ka centralnom holu. Tamo su ih ?ekali vojni transporteri sa velikim kramponskim gumama. U svaki od njih moglo se smestiti ne vi?e od osam osoba, pa je stoga ?itav proces potrajao. Jedan puni transporter nestajao je u hodnicima ka izlazu i odmah ga je zamenjivao slede?i, prazan i spreman za ukrcavanje.

  Vojni policajac je prozvao Armandovo ime sa spiska koji je dr?ao u ruci. Drugom je pokazao ka transporteru otvorene zadnje rampe. Armand mu pri?e da se prijavi:

  ?Znate li kuda nas prebacuju?“

  ?Vas i ostalo civilno osoblje prebacuju do gradi?a na obali. Tamo je lokalni aerodrom. ?eka vas let ka kontinentu. Ovo je va?a karta. Broj leta je 489. Sa?eka?ete taj let i ukrcati se. Naknadno ?e vam biti pru?ene ostale informacije. ?elim vam ugodno i sigurno putovanje.“ Potom je okrenuo pogled od Armanda i uzviknuo ime slede?eg putnika.

  Morao je da se savije ne bi li u?ao i zauzeo svoje sedi?te. ?etvrto sa leve strane vozila. Kada su se svi putnici upakovali, bili su stisnuti kao sardine u konzervi. Torbe, ranci i koferi behu im pred nogama skoro do visine plafona, tako da je Armand tek nazirao saputnike sa suprotne strane transportnog dela. Vozilo se zatreslo dok je sna?ni dizel motor prikupljao snagu. Uz trzaj se pokrenu?e. Nije bilo prozora, tako da nije mogao znati kuda se kre?u. Jedino ?to je znao jeste da do ispostave nije bilo puteva, tako da je vozilo moralo prelaziti preko zale?enog terena pro?aranog kamenjem. Ta?no tako, drmusanje i poskakivanje ga je uverilo da je u pravu.

  Vo?nja je trajala du?e nego ?to je o?ekivao. Satima su se truckali. Nekoliko puta je potiljkom udario o zid prtlja?nika. Kada je ve? mislio da bi se mogao vikom raspitati kod ?ofera koliko ?e jo? ova agonija potrajati, vozilo je krenulo da usporava, a onda se i potpuno zaustavilo. Hvala svevi?njem Bogu – pomisli Armand.

  *

  Pista nije bila pista kakvu biste mo?da zami?ljali. Bila je to traka utabanog snega i leda koju je sa dve strane krasio niz treperavih sijalica. Uz nju je stajala aerodromska zgrada, veoma mala. Jedan ?alter i tridesetak stolica u ?ekaonici, ve? odavno zauzetih znatno pre Armandovog dospe?a. Iza ovog objekta prostiralo se malo zavejano naselje. Nagla?avam – naselje, zato ?to se to nije moglo nazvati ni gradom ni selom. Desetak izukr?tanih ulica koje su me?usobno povezivale objekte najrazli?itijeg oblika. Neki su li?ili na ku?e, dok drugi behu prikolice, drvene kabine, ?leperski kontejneri i mnoge cisterne sa gorivom. Sve ovo pru?alo se uz obalu uvu?ene uvale. Bila je tu i mala marina sa povezanim barkama i ribolova?kim brodi?ima. Nad naseljem se nadnosio impozantni venac planina golih kamenih vrhova.

  Mali i srednji elisni avioni su sletali, kupili svoje putnike i odnosili ih prema jugu. Nakon nekoliko sati, ?ekaonica se prili?no ispraznila. Poslednji let – 489 – upravo je sletao na pistu. Njegove kolege i drugo osoblje sa kartama u rukama krenu?e ka izlazu spremni za ukrcavanje. Ne i Armand. Njegova zadnjica kao da be?e zalepljena za sedi?te. Mi?i?i nogu su se trgli u nameri da ustane ili krene, ali ih um nije slu?ao. Ose?ao se lo?e, kao izdajnik. Zar da samo tako pokupi prnje i nestane? Da ih napusti i ostavi u mraku pe?ine? To ga je peklo kao ?iva vatra. Nije bio tako odgajan, ne da se lako preda. ?ta mu je onda ?initi? Nije imao ni najbla?u predstavu. Mo?da bi trebalo ipak da se pokrene, da ode?

  Nedoumicu je razre?ilo sna?no ubrzanje elisa leta 489. Avion se okretao polako, rulao pistom i zatim nestao u daljini uzdi?u?i se u nebo koje je do?ekivalo sumrak. Armand ostade sam u ?ekaonici dr?e?i u rukama parce papira – avionsku kartu koja vi?e nije imala upotrebnu vrednost.

  This tale has been unlawfully obtained from Royal Road. If you discover it on Amazon, kindly report it.

  Prebacio je ranac na ramena i iza?ao iz zgrade aerodroma. Ulica prekrivena snegom bila je pusta. U daljini, vrhovi planina stapali su se sa no?nim nebom posutim zvezdama. Dah mu je sekao rezak, ledeni vazduh sa mirisom morske soli i ribe. Toga trena popali?e se treperava uli?na svetla na banderama. I mimo svega, kompletni prizor ovog neobi?nog naselja delovao je spokojno i idili?no. Mora?e da potra?i neki sme?taj za no?as i da razmisli natenane o svemu. Pogledom niz ulicu video je nekoliko parkiranih kamioneta pred nekom ku?om. Odatle do njega je dopirala tiha muzika. Tamo ?e mo?da mo?i da se raspita kod lokalaca za sme?taj.

  Nad ulazom stajala je tabla sa natpisom ?Nepoverljivi Halibut“. Ispod je bila nacrtana velika ribetina u sede?em polo?aju. Imala je nam?orast izraz lica, ?mire?i na jedno oko. Jedno joj je peraje dr?alo cigaretu, dok je drugo obuhvatalo kriglu piva. Dva drvena stepenika vodila su do ulaznih vrata. Uz ova je bila naslonjena velika lopata za sneg. Kroz zamagljena stakla nazirala se svetlost unutra?njosti i do Armandovih u?iju dopirali su razdragani i bu?ni glasovi gostiju.

  Prekora?io je stepenike, pritisnuo kvaku i pogurao vrata. Zvonce se oglasilo. Zatvorio ih je za sobom i osvrnuo se po prostoriji. Bila je to neka vrsta lokalne kafane, ne ba? sasvim ure?ena, ali sa svim potrebnim elementima. Jedan bilijar sto, desetak stolova, duga?ki ?ank sa nizom visokih stolica i osvetljena polica sa pi?ima u pozadini. Bio je tu i stari d?uboks iz koga je dopirala muzika. Prisutni, kojih je bilo skoro za svim stolovima, do?ekali su njegov ulazak kao da su zaustavljeni u pokretu. Razgovori su zastali i jedino se d?uboks nije davao omesti. Armand shvati da ne mo?e tu stajati ve?no, pa odlu?i da pri?e ?anku. Svalio je ranac na daskani pod, izvukao stolicu i lagano seo. Malo po malo, razgovori za stolovima se nastavi?e.

  Ubrzo mu pri?e barmen, stariji ?ovek grubog lica i?ibanog vetrovima i slanom vodom. Zavrnuti rukavi ko?ulje otkrivali su podlaktice pro?arane tetova?ama. Naslonio se dlanovima na ?ank kao da se odupire i zagledao u prido?licu:

  ?Dobro vam ve?e ?elim. ?ta ?ete danas tro?iti od pi?a?“

  ?Dobro ve?e,“ usiljeno i zbunjeno se osmehnu Armand, ??ta od ?ajeva imate u ponudi?“

  Barmen ga je gledao kao da je opsovan. Izraz lica mu se menjao od onog – ajde nemoj da me zajebava?, momak – do onog – koga mi to ovde, do ?avola, imamo? Shvatio je da je verovatnije da prido?lica pripada ovoj potonjoj grupi ?udaka. Pojavljivali su se ovakvi likovi povremeno i nakon dan ili dva nestajali su u divljini. U redu, neka bude ?aj. Barmen udari dlanom po ?anku, namignu i re?e:

  ?Sti?e jedan ?Labrador“ za cenjenog gosta.“

  Nekoliko minuta kasnije, pred Armandom se nalazila velika metalna ?olja puna crne vrele te?nosti. Para koja se dizala ka njegovom nosu nosila je smolast miris kedrovine ili mo?da borovine? U svakom slu?aju, barmen se vratio u svoj polo?aj preko puta Armanda. Oslonjen rukama na ?ank, posmatrao ga je u i??ekivanju da proba njegov specijalitet. Nespokojan pod ovim pogledom, Armand dohvati ?olju, dunu par puta da rashladi te?nost i otpi jedan ve?i gutljaj. Gor?ina pome?ana sa vrelinom zapara mu grlo. Natera mu suze na o?i. Onako kroz mokre trepavice, on uputi osmeh uz klimanje glavom – mmm... kako je ovo dobro. Barmen, zadovoljan reakcijom, okrete se i ode da se posveti drugim gostima. Armand je dobio potrebu da prstima o?isti jezik od gor?ine. Ali slede?e ?to se dogodilo promenilo mu je mi?ljenje o ovom napitku. Otrovna gor?ina koja mu se spu?tala niz ?drelo ka ?elucu polako je po?ela da prerasta u toplinu. Krenula je da mu se ?iri kroz ?itavo telo, zagrevaju?i mu promrzle udove. Zahvalan na ovoj reakciji, otpio je jo? jedan veliki odvratni gutljaj. Gor?inu je nastavila da smenjuje zagrejanost. Uskoro se potpuno raskravio, gutljaj za gutljajem, znoj je po?eo da mu curi niz vrat. Raskop?ao je i ras?irio jaknu. U glavi mu se lagano vrtelo. Jo? jedan gutljaj.

  ?Morao bi biti pa?ljiviji sa ?Labradorom“,“ u?ivanje u neo?ekivanoj toploti presekao je glas do njega.

  Pokretom glave ka neo?ekivanom sagovorniku izazvao je talasanje ?itavog vidnog polja. Kao da je ?itav ?ank sa policom za fla?e zastao, a onda se lagano i isprekidano pomerio u suprotnu stranu, ostaviv?i da mu pogled padne na osobu koja je zauzela mesto na stolici do njegove.

  Imala je lice koje se ne zaboravlja lako: visoke jagodice, ko?u u toplom tonu borovog meda i o?i tamne i mirne kao duboka voda – one vrste pogleda u kojima ?ovek prvo vidi sebe, pa se tek onda zapita ko gleda u njega.

  Kosa joj je bila duga, te?ka i crna, spletena u jednostavnu pletenicu, sa nekoliko vlasi koje su se uporno izvla?ile napolje, kao da i one tra?e slobodu. Na sebi je imala flanel ko?ulju, grubo pleteni d?emper i stare ?izme s tragovima soli; na rukama – male o?iljke od konopca i drveta, one sitne bele crtice koje govore da ?ovek zara?uje ?ivot napolju, ne u kancelariji.

  Gledao ju je netremice kao da vidi privi?enje. Krajnje neobi?no, ?inilo mu se da je slika preo?tra. Detalji su bili krajnje jasni. Mala rupica samo na desnom obrazu, krajevi crnih trepavica u luku izvijeni uvis i pune usne malo ispucale od vetra, koje su u osmehu otkrivale biserne, za nijansu du?e sekuti?e. Nije bio siguran posmatra li sliku ili stvarnu osobu.

  ?Halo tamo, da li se ?ujemo?“ obratila mu se, mahnuv?i mu rukom pred o?ima. To ga je malo prenulo, pa je najzad zatreptao.

  Bacila je pogled na njegovu ?olju sa napitkom:

  ?Koliko si toga popio? Da li je ?olja bila puna?“

  Armand je lagano klimnuo glavom. Ona je bacila prekoran pogled ka barmenu. Ovaj je samo, bri?u?i ?a?u krpom, naivno slegnuo ramenima. Vratila je pogled ka Armandu:

  ?Ja sam Anana, ali me svi ovde zovu ‘Hemingvej’.“ Pru?ila je ruku. Poku?ao je da joj otpozdravi, nesigurno ciljaju?i svojom rukom ka njenoj. Svet se talasao, pa je delovalo da to nije tako jednostavan zadatak.

  ?Ja sam Armand... Gideon, a svi me zovu... Armand.“ Delovalo je kao da se prise?a svog imena.

  ?Drago mi je, Armande,“ ?vrsto mu je stisla ruku. ?Nisam te do sada vi?ala ovde. Danas si stigao?“

  ?Pa da, danas sam stigao. Malopre. Trebalo je da odletim, ali sam propustio let. Nema veze, uhvati?u slede?i.“

  Hemingvej ga je posmatrala kao da analizira bolesno ?tene. Nadala se da je to jedan od onih blesavih turista koji ho?e da vide divljinu iz neposredne blizine. To su bili njeni omiljeni klijenti – oni sa dubokim d?epom, ?eljni avanture. Unajmili bi je, a ona bi ih, u psima pregnutim saonicama, provozala po okolini u nadi da ?e videti medveda ili d?inovskog losa. Lak novac. A ovaj je planirao da ode odavde.

  ?Dakle, planira? da hvata? neki slede?i let?“

  ?Pretpostavljam, jo? nisam odlu?io ?ta ?u uraditi.“

  ??ao mi je ?to ?u te razo?arati, ali svi ovi dana?nji letovi su bili vanredni. Neko ih je posebno organizovao. Slede?i redovni je za nekih deset dana, ako poslu?i vreme. Ako ne, mo?e da potraje du?e.“

  ?Ha! Deset dana? Hm, to malo komplikuje moju situaciju. Nema veze, iznajmi?u sobu u nekom hotelu. Mo?ete li me, molim vas, uputiti ka nekom takvom?“

  Sada joj vi?e nije delovao kao bolesno ?tene – vi?e kao neko koje ?e svakako ubrzo cr?i.

  ??ta da vam ka?em, ovde imamo samo ‘?etiri sezone’. Da li vam to odgovara?“

  ?Sjajno, veoma sam vam zahvalan.“ Klatio se u stolici sa pritupim osmehom na licu.

  ?Brate, ?ta ti je? Nema u ovoj vukojebini hotela. Razmisli malo gde se nalazi?.“ Ozbiljno ga je gledala. ?I usput, ima? li ke?a kod sebe? Kako namerava? da plati? ovo pi?e?“

  ?Pare nisu problem.“ Ma?io se za unutra?nji d?ep jakne i izvukao nov?anik. Iz pregratka je izvukao platnu karticu. Pogled joj je pao na nju – *World Elite*. Videla ju je ranije dok je putovala dole po jugu. Znala je ?ta ona nosi. Brzo, pre nego ?to ju je drugi video, dlanom ju je pokrila:

  ?Jedan dobronamerni savet – ne dozvoli da iko vidi tvoju karticu. Ovde ?e te ?ivog odrati da se nje dokopaju. Pored toga, mislim da u celom ovom naselju nema nijednog ?ita?a kartica.“

  Malo je pobeleo u licu, shvataju?i njene re?i, i Armand je vratio nov?anik sa karticom u d?ep.

  ?Kako ?u onda platiti pi?e? I sme?taj?“

  Hemingvej pomisli kako joj se sre?a mo?da ipak osmehnula:

  ?Evo kako ?emo – ja ?u pokriti tvoje tro?kove i obezbediti ti sme?taj, a ti ?e? mi vratiti sa kamatom. Hajde da ka?emo duplo. Kako ti se ?ini ovaj dogovor? Ili bi se radije sam snalazio?“

  ??ini mi se odli?nim dogovorom. Savr?eno mi odgovara,“ hitro se slo?io.

  ?Super, hajdemo onda.“ Pozvala je barmena i platila. Pomogla mu je da ustane i poku?ala da mu natovari ranac na le?a. Kako je to delovalo kao prete?ak zadatak, sama ga je podigla na rame. Uhvatila je Armanda pod ruku i povela ga ka izlazu.

  Napolju, u ledenoj no?i, Armand se ?udio kako je ne ose?a. Lice mu je ose?alo rezak vazduh, ali su mu udovi goreli. Teturavo, klizaju?i se po ledu, dovela ga je do svog kamioneta crvene boje. Ranac je ubacila u prikolicu, Armanda nagurala na suvoza?ko sedi?te i startovala motor. Nisu se dugo vozili. Armand primeti da su napustili selo. Put je dalje vijugao prema planinama. Nekoliko minuta kasnije, Hemingvej zaustavi vozilo ispred usamljene brvnare. Pomogla je Armandu da iza?e, pa ga sprovela pored kaveza sa psima koji su otpo?eli neumorni lave? jo? otkako se kamionet pribli?io ku?i. Ne?to je viknula ka njima, nepoznatim jezikom Armandu, a zatim su kro?ili u kolibu.

  Unutra?njost Hemingvejine kolibe bila je kao muzej zime – svaki predmet nosio je trag borbe s prirodom, ali i neku tihu lepotu izdr?ljivosti.

  ?im su u?li, Armanda je zapljusnuo gust miris suvog drveta, dima i morske soli. Zidovi su bili oblo?eni tamnim borovim daskama, na kojima su visile ko?ne torbe, vu?je krzno i par starih, izbledelih fotografija – mu?karci u parkama, ?ene s pletenicama, sneg do pojasa. Ispod prozora, na niskoj polici, stajale su staklene tegle sa su?enim biljem, korenjem i nekakvim prahovima boje pepela.

  U sredi?tu prostorije dominirala je gvozdena furuna. Njeno stakleno oko pulsiralo je narand?astim ?arom, a na vrhu je cvr?ala emajlirana posuda iz koje se dizala para sa blagim mirisom ?aja od tundarskih trava – o?trog, gotovo lekovitog. Toplina vatre bacala je senke po zidovima, i ?inilo se kao da se sve u prostoriji lagano nji?e u ritmu disanja te toplote.

  Na jednoj strani prostorije nalazila se polica s knjigama i lova?kim priborom. Na drugoj – sto od grubog drveta, prekriven mapama, kompasima i metalnim kutijama za opstanak u divljini. Iznad stola visila je lova?ka pu?ka, a pored nje – ru?no rezbareni krst i su?ena riblja glava, amajlija za sre?u.

  Provela ga je u sobu i posela na krevet. Poku?ao je da zadr?i misao, ali mu je pogled klizio, hvataju?i odsjaj vatre na metalnim kutijama, na krznu razapetom na zidu, na licu Hemingvej dok mu je prilazila. Njen pokret bio je tih, gotovo obredan. Skinula mu je jaknu, izula ?izme, a zatim preko njega prebacila te?ku ko?u irvasa.

  ?Spavaj,“ rekla je tiho, glasom koji je vi?e li?io na ?apat vetra nego na re?i. ?No? ovde brzo proguta misli.“

  Kroz poluzatvorene kapke Armand je video njen obris dok se saginjala da spusti njegov ranac. Plamen je dodirnuo njeno lice, otkrivaju?i sitne pege po obrazima i odlu?nost u pogledu ?ene koja poznaje sneg kao drugu ko?u.

  Napolju su zavijali psi. Negde u daljini, ledeno more je hu?alo, kao da svet razbija u parampar?ad.

  Toplota iz furune i te?ina krzna obavili su ga poput sna o detinjstvu – o sigurnosti za koju nikad nije bio svestan da mu nedostaje. Labrador ?aj je pulsirao u njegovim venama, kao da mu krv te?e sporije, mirnije.

  Zvukovi su postajali udaljeni. Jo? je jednom poku?ao da otvori o?i, ali je sve ve? tonulo u meko?u. Vatra je postajala zvezda, Hemingvej senka pored nje, a svet je nestajao pod krznom i dahom koji miri?e na led i dim.

  Armand je tonuo, bez otpora, kao ?ovek koji prvi put u ?ivotu nema potrebu da razume gde se nalazi.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road